Nermin Salkić zdravstveni je djelatnik na Odjelu za gastroenterologiju i hepatologiju Klinike za interne bolesti JZU UKC Tuzla. Na svom je Facebooku objavio potresan status o tome kako je njegov kolega izgubio borbu protiv koronavirusa spašavajući živote onih koji su se zarazili tuđim nemarom, svojim nemarom, neznanjem i bahatošću.
Njegov status prenosimo u cijelosti:
''Danas je preminuo naš kolega, infektolog, otac, suprug...preminuo od Covid-19. Preminuo jer je radio svoj posao, spašavao živote onih koji su se zarazili tuđim nemarom, ali i one koji su se zarazili svojim nemarom, neznanjem, bahatošću...
Neki dan čitam na komentarima na nekom portalu kako pojedini od ovih zadnjih, bahatih, opasnih po sebe i druge, opasnih po društvo komentarišu kako bi medicinski radnici “trebali da pocrkaju u ovim odijelima, jer ionako ništa ne rade, a sami su birali poziv”.
Pa jesmo birali...ali ne OVO...
Poznajem bolest, poznajem sivo, koščato lice smrti. Gledao sam je u oči, gledao sam je dok kosi druge, dok uzima moje najbliže, čak sam ponekada kao ljekar uspijevao i da joj otmem dušu ili dvije, na kratko ili na duže. Mi, zdravstveni radnici smo navikli na nju, dio je posla i ništa bolje ne opisuje taj naš stav nego onaj citat iz Igre prijestolja - “Šta kažemo Bogu Smrti? Ne danas! Ne danas!”
Ali ne mogu i nikad neću moći da se naviknem na uzaludnu, bespotrebnu, preventabilnu smrt. Smrt koja se mogla spriječiti, nije morala da se desi. A ovo je ta situacija - da je njih više držalo distancu, da je više njih nosilo masku, da je manje njih sjedilo po raznoraznim feštama uz višak ića i pića, manje bi bilo oboljelih, ne bi ovako dugo i intenzivno trajalo, a nas je tako zastrašujuće malo i tako smo umorni. Posebno umorni od uzaludnih smrti, poput ove - iako ova više pogađa, neću lagati, jer je pao jedan od nas.
Pročitajte i ovo
Pročitajte i ovo
I tako, biće sigurno onih koji će možda ovo što ispade iz mene loše primiti, komentarisati, a iskreno, šta me briga, kako reče neko mudar, vrijeme je pametni prestanu svojim ćutanjem štediti osjetljiva osjećanja onih manje pametnih, ionako smo od aplauza svako veče u 20 sati prebrzo dogurali do ovoga sada, za šta ne postoji pristojna riječ u ljudskom vokabularu. Ako se pak, makar jedno opameti i počne da shvaća ozbiljno ovo sa čime se nosimo, biće dosta.
Sutra je novi dan i sutra opet moje kolege i kolegice i moja malenkost idemo da kažemo Bogu Smrti “Ne,danas!”
Bez jednog od nas...'', napisao je Salkić.
