Kada su se upoznali, Đuro je imao 24 godine, a Marija 18. Đuro se zaljubio na prvi pogled, no ona se, prije nego što je spakirala kovčege i krenula iz Hemuševca u Cirkovljan, o Đuri malo - raspitala.
Pročitajte i ovo
"Kakov je ti dečko? Je l' taj dečko pio nešto, je l' taj dečko kaj? Kaj je? Oni meni velidu: 'Maro, on ti je jako ljubezen!'", kaže ona. Na pitanje gospodinu Đuri, što on kaže, odgovara Marija: "On nema kaj reći".
I nisu pogriješili! Jer i danas su nerazdvojni i slave 67. godišnjicu braka. I još uvijek im je, kažu, lijepo. Supružnici Kalšan govore nam kako se nisu nijednom pošteno posvađali. Razmirice, ako ih je i bilo, rješavale su se uz smijeh i šalu.
"Ako vidite da ni kak treba, bolje ne. Mi se nismo nikad svadili, nikad, nikad", kaže Marija. "Bilo je dobro, bilo je lijepo. I fala Bogu da navek nam je bilo lijepo", kaže Đuro.
A kako siješ, tako ćeš i žeti, kaže Marija. I to je učila svoju djecu. Imali su ih petero, no nesreća i bolest uzeli su im troje. Za roditelje danas brinu sin Vladimir i kći Franciska. "Poštovanje, razumijevanje, ne se svaditi, nekad se šenkati moraš, nema tu svađe. I skrbiti, raditi da si nekaj stvoriš", kaže Franciska Glavina. Đuro se u odgoj nije ''petljao''. O svemu se brinula Marija.
"Tati je bil doma subotu i nedelju, on ni. Mami nas je terala sve", kazuje Franciska. "On nikad nije rekao - to ćemo sad radit. On je pitao mamu kaj bumo radili. Jer mama je radila doma, ona je sve znala kak treba raditi na poljoprivredi", priča Vladimir Kalšan.
Đuro je, naime, kao građevinski radnik radio u Austriji. Na početku se kući vraćao tek jednom na godinu. I tada je bilo najteže. Bolji dani su došli kada je s posla dolazio vikendom. "Ja sam s decom po polju delala, i kosila sam, svakoga posla sam imala", kaže Marija. "Mi smo radili po polju s njom, ali išli smo i na Dravu na kupanje, poslije se igrali. Stvarno nam je bilo jako lijepo. Kad je tata došao onda je bilo veselje. On nam je donesel banane prvi put iz Austrije, nismo ni znali kako izgledaju", priča Franciska.
A dok je Đuro radio, i dok su tako dugo bili razdvojeni, Marija nikada nije u njega sumnjala da bi je ostavio zbog druge: "Nikad me ni bilo strah. Ako zeme, zeme. Gotovo. Ali nije takav čovjek", kaže Marija.
Đuro Kalšan domeće: "Ja sam bil šef!"
"Mogla sam si najti kakvoga sam si štela", odgovara Marija. "Mene ni briga koga si štela", kaže on. "Ne daj, Bože, tu pamet!", smije se ona.
Valentinovo se nije slavilo, a nisu bili važni ni pokloni. Ipak, Đuro na riječima nikad nije bio škrt: "Negda veli da me voli..."
Blagoslovljeni su s četvero unučadi te sedmero praunučadi. Život im je, kažu, brzo proletio. Da moraju sve ispočetka, ništa ne bi mijenjali. A mladima će poručiti da se manje svađaju jer sve se, kaže Marija, vidi na samom početku: "Čovek vam vidi čoveka kak se držiš. Ako se drži blago, onda znaš da nekaj bu. Ako si zmotani, onda ne znaš".
