Šlag na kraju - Chicago!
Prozujite s nama kroz sve showbizz vijesti dana – Lajkajte Showbuzz!
Pogledaj i ovo
Krenuli smo na put do Chicaga. Čeka nas najduža tura putovanja do sada. Hladno je i snježno. Ali navikli smo se već. Sad smo već pametniji. Kod stajanja na benzinskim stanicama, a stanke su česte, jer kombi ima malen rezervoar (a veliku potrošnju), više nema otvaranja kombija na „volej“. Prvi se svi obučemo, šalove, kape…i onda tek otvaranje. Naučili smo se pameti. Ipak je na nama velika odgovornost, osobna, da svaki koncert budemo „fit“. Nema šlepanja na račun ostatka klape. Takav pristup bi nas brzo srozao.
Kod svakog stajanja i nalivanja goriva, vrijeme je i za kavu, sok, čips, sendvič… Kombi je upaljen non-stop. Ali tako vidim i s drugim autima. Ljudi dođu na benzinsku, odu negdje sist i jest ali najnormalnije ostave upaljen auto vanka, bez pretjeranog nadzora. To je to. Ovdi je ukrast auto šala mala. Ka' u filmovima. Sidneš u prvo auto i voziš.
>> Kako se klapa Cambi provela u Kanadi?
Toliko je hladno da se kotrlja po glavi ona scena iz filma Glup gluplji. Kada oni plavi, čupavi, pripametni pokuša da poliže, takne jezikom metalni stup. Isti tren se zalipi i onda…sljede vatrogasci. Nažalost nitko nije tija prihvatit tu okladu. Inače bi bilo lipih slika. Sličnih onima kad dođe baba izvuć repu. Pa zove didu, dida sina, sin ženu, žena dite, dite psa…
Mate (Chris) i Šime (Tony), naši novi glazbeni prijatelji su se sasvim udomaćili. Sad su dio naše karavane, pomažu nam poboljšati govorni engleski. Practice makes it perfect. A oni uče ono što svakoga stranca najviše zanima kad dođe u zemlju s drugim jezikom. Naučit beštimat. Neću sad dalje govorit šta su sve naučili i tko je naučija, ali te toliko da znate – naulili su već i sami kombinirat. Naši vokali su im teški za izgovaranje pa su neke imenice – smiješne za čut. Već se s njima pomalo i zabavljamo po lokalima. Oni su iskusni igrači, dosta putuju po US-u, sviraju i znaju di su dobra mista. Chris je posebno uzbuđen zbog dolaska u Chicago. To je njegov rodni grad, blizu hotela je i njegova škola – glazbena. Tako ću se i ja za koji dan veselit kad ugledam svoj rodni grad.
U Chicago dolazimo kasno, kasno navečer. I odmah nam je sve jasno. Ovo je grad temperamentnih ljudi. Glasni partir Greg, pred vratim hotela nas dočekuje: my name is Showtime. And there is no time like show time!!! Šalje nas u restoran, talijansko tipa i tu odmah izbija problem. Mi veseli ulazimo u restoran i deremo se kaotično: Ciao ragazza, buona serra, siamo molto sitti, …kad ono.. fijasko. Restoran je zapravo grčki i konobarica se uvridila. Od tada kreće njena „naprđenost“ ali istovremenoi dobar smisao za humor. Sviđa mi se Chicago, ali i dalje… nismo našli dobru spizu. Nije nitko od nas pojeo svoje jelo do kraja. Moji su njoki bili gumeni i suhi, kumova (Dino) manistra s mesom je bila s kiselkastim okusom,… Loša preporuka mr. Show Time!!! Kad smo se vratili u hotel, smijali smo mu se, ali i on nama. Atmosfera je super.
A onda grom iz vedra neba. Ivica Dukan, glavni skaut Chicago Bullsa je saznao da smo u gradu i poslao karte za utakmicu. Svaka čast! Sritni smo ka mala dica. Koliko sam noći ne spava gledajući Bullse u vrime dok je tamo igra Toni Kukoč. A sad idem na utakmicu. Baš smo uzbuđeni i odlučili smo se obuć kao navijači. Majice, kape, one velike šake s ispruženim kažiprstom…idemo to napravit kako treba. Ostatak dana prije toga provodimo u mahnitom šopingu. Konačno smo se dočepali outleta izvan grada. Idemo spalit pare. Inače su cijene iste kao i kod nas, u gradu, ali ruku na srce meni je više problem nać vremena za kupovinu kod nas. Sad imam jedan dan vremena. Letimo iz dućana u Dućan.
Naš je vodić danas Jasmina Bajgorić, također Blajka (Baćanka – otok Korčula). Izvrna, vedra, na usluzi oko preporuke, popusta. Ma nebi čovik izmislija bolju. Uz to, kao što već znate je naš vozač, babysiter Željko Sardelić, također Blatjanin. Sad ga već svi zovu Mr. Z. !!! Mr. Z. je kralj. Smiren, konkretan, točan, vridan, ma… nebi ga čovik moga nafalit dovoljno. Čekamo ga na kavi, kad ovo lito dođe u nas.
Željko nas dovodi do hotela, po povratku iz šopinga, izveo je nevjerojatno manevre da bi preskočili gužvu koja je vladala na povratku, na ulazu u grad. Iz kombija izlećemo i trčimo u sobe, ostavit bagaje i trk u kombi. Idemo na utakmicu. Utakmice je za nas bila manje interesantna sportski, ipak ne igra Hajduk, KK Split, rukometaši (koju su taj dan izgubili od Danske)… Ali je SHOW. Spektakularan početak, laseri, rakete, američka himna, vojnici paradiraju po parketu, maskota kluba i plesačice. Sve se to super isprepleće i nadopunjava. Svaka pauza u igri, time-out, pauza za reklame na TV je osmišljena. Spiker kaže smijte se, i koga kamera uvati da se smije, i koga kamerman odabere, dobija je tretman u zubara. Ko ima na karti utakmice broj 1,2 ili 3 može dobiti još nešto. Virtualne trke tri autića, mogu vam donijeti galon vode, donkie dounat, tretman u pedikera…. A kako su Bullsi pobijedili i pritom dali više od 100 USD, dobili smo i bigmac. Eto doručka. Galon vode, velika krafna i big mac. Pravo američki. Još jednom hvala na vrhunskom provodu i pažnji Ivicu Dukanu.
Dan koncerta po običaju koristim za šetnju. Da sam što više budan, aktivan. A kako sam sve kupija, sve što mi treba idem malo razgledan grad, ima tu dosta toga za vidit. Skydeck – najveća zgrada u Americi s staklenim balkonom na vrhu – da ti se krv sledi, Meštrovićevi kipovi Indijanaca na Michigan aveniji, poslovni dio grada prepun Skytowersa, baš u punom smislu riješi i naravno samo jezero Michigan. To je moje vrijeme za slikavanje i opažanje. Grad je prekrasan, klima mi odgovara. Zrak je čist, svjež i baš mi je lipo.
Chicago bi već moga prihvatit kao grad u kojem bi živija. Grad je inače dobija ime po izvedenici od Indijanske riječi za divlji luk. A samo jezero je 2 puta veće od Jadranskog mora. Zaleđeno je. Baš sam se izgušta danas. Koncert se održava u Chicago Harris theater, prekrasna moderna dvorana u sastavu inače velikog kompleksa koji sadrži i otvorene koncertne prostore, za preko 100 000 ljudi. Moderna arhitektura, i do sada najbolje opremljena dvorana. Utoliko ni tonske probe nisu bile problem. Sve radi iz prve, a naš producent Chach je čak izabrao mikrofone po karakteru glasova u klapi. Čovik se ova 4 koncerta nasluša nas, skužija naš zvuk i našao izvrsan način da ga dodatno oplemeni. To je to. Ovo ima sve preduvjete da bude super koncert. A tako je i krenilo. Vatra i žar od samog starta. Izvrsno pivanje i odaziv publike. Nakon prve pjesme po običaju nas je najavio i predstavio publici netko od „naših“. Fra Šime iz Chicaga. Zapamtit ću njegov govor, baš je pogodija bit. Identitet. Identitet definiran glasom, kulturom, osobnošću svakog vokala.
Ostatak koncerta smo spustili ručne kočnice i raspištoljili se. U mislima kuća dom, ali i ponos na sve što smo napravili. Usudio bi se reć da smo u seriji od 5 koncerata u ovako kratko vrijeme, s velikim turama putovanja, umora…dali izvrsnost na svakom od njih. To nam priznaje i producent koji i sam veli da nije očekivao takvu postojanost u ekspresiji, akordu, žaru izvedbe. Naši se interesi sada još više poklapaju i sve se ovo čini kao početak duge i uspješne suradnje. Zaista smo stupili u partnerski odnos. Najavili smo nove projekte. Snimanje pjesama u USA, novi mastering i aranžmani s vrhunskim glazbenicima s kojima Chach surađuje, te već najavljena turneja po zapadnoj obali USA – u jesen 2013. Sve je završilo na najbolji način. Obostrano profesionalan odnos, razumijevanje… sve 5!!! Imali smo izvrsne uvjete, super hotele u centru grada, osiguran prijevoz za naše privatne potrebe i veliku fleksibilnost. Cijela ova turneja u potpunosti je financirana od strane producenta, bez ikakvih sponzora ili potpore hrvatskih institucija. Odluka da se krene u ovakav projekt, bila je super hrabra, a njena realizacija izuzetno teška. Stvaramo brend hrvatske tradicionalne glazbe. Svaka čast Chach!
Nakon koncerta druženje s ljudima. Bilo je tu interesantnih priča. Od susreta s amerima, koji se ne mogu načudit s onim što su čuli. Chris, naš bubnjar, je doveo dosta svojih kolega na koncert. Njihove pohvale nam posebno znače. Ali ima tu puno interesantnih priča. Naši ljudi jedva čekaju s nama prozboriti. Željni su razgovora s ljudima koji imaju autentični naglasak i govor. Tako im barem ja vidim u očima. Najinteresantniji mi je bio razgovor s Splićaninom Davorom Dorićem. 88 godina, ali jako vitalan. U Splitu je bio samo jednom otkako je otišao 1949 godine. I dalje govori jako dobro, sjeća se starog Splita, starih taverni, vinarije u luci, do u detalj mi je opisa splitsku Radunicu odakle je i poša u svit. Njemu je ovaj koncert bija posebno emotivan. Donijeli smo mu zvuk mladosti ali i pomogli da donese odluku. Reka mi je da će prodat kući i vratit se u Split.
Mirsad Bajgorić, Jasminin muž poziva nas na kućnu zabavu. Domaćinstvo bez konkurencije. Sidi kume, jedi, pij, guštaj. Domaća spiza, poznata nepcu, doma pečeni kruh, konačno onaj koji ima deblju koru. Zabava do kasnih sati. Drugi, manji dio klape, među kojem sam bio i ja odlučio je „zaružit“ idemo u bar i po preporuci Chrisa, pijemo Jamison shot. To je čašica irskog Whisky-a i pive. Razgovaramo se na engleski s cilim lokalom, ništa nije problem. Aklimatizirali smo se, iako ne i asimilirali. Za kraj…iz nostalgije… pozdravio sam se s Starbucksom i mrknija jedan hotdog ;-)
Ovo je bilo strašno iskustvo, kako za klapu tako i za svakog od nas osobno. A sad odmor…tjedan dana i onda na turneju po Hrvatskoj. Slijedi Rijeka, Zagreb, Makarske, Osijek, Koprivnica. Pratite nas i dalje, i dođite na koncerte. Obećavam vrhunski program i zabavu.
Pozdravljaju vas:
Ed, John, Jack, Al, Peter, Jervoye, Andrew i Dean , klavirist: Anthony i maestro Vincent ;-)
DNEVNIK.hr pratite putem iPhone/iPad | Android | Twitter | Facebook
na instagramu
